Metod po ideji Edvarda Baha nazvan je floriterapija, s obzirom na to da je rec o ‘terapiji cvecem’. Metod se sastoji u proceduri koja koristi esenciju cveća, pre svih onog divljeg, ubranog u nezagadjenim oblastima i u trenutku punog cvata, kada njegov energetski potencijal dostiže vrhunac.
Floriterapija je blaga, prirodna procedura koja ima za cilj da obnovi harmoniju tela i psihe pacijenta. Pretpostavlja se da u svakom živom biću, pa i u onom bolesnom, postoji energija koja je potrebna i dovoljna za potpuno ozdravljenje. Treba je samo deblokirati tako da može da deluje iznutra.
Postoji 38 esencija koje je Bah identifikovao, plus lek za ‘prvu pomoć’, Rescue Remedy, sačinjen od pet vrsta cveća a smatra se 39. Bahovom esencijom.Svaka esencija korespondira sa odredjenim psihičkim stanjem koje može da naruši našu ravnotežu i da ‘proizvede’ bolest.
Pošto se prepozna ‘problem’, ne treba protiv njega povesti rat.Naprotiv! Treba naučiti kako da se razvijaju oni suprotni kvaliteti koji jedini mogu da pobede u našoj borbi za ispunjen, bezbrižan i harmoničan život.Npr ako se plašimo sutrašnjice, ne moramo se boriti protiv tog straha, već treba povećati i razvijati veru u budućnost.Ako gajimo sumnje u sebe i u ono što radimo, moramo naučiti da više cenimo sebe i svoja dela i da budemo blaži prema svojim greškama. To je bila Bahova pretpostavka: njegove esencije imaju za cilj da razviju pozitivne kvalitete.A činjenice mu daju za pravo.
U svojoj knjizi ‘Izleči se sam’, Edvard Bah podvlači svoj stav da bolest, onakva kakvom je mi poznajemo, nije ništa drugo do površinski odraz stanja u nama.U osnovi fizičkih poremećaja, po Bahovoj teoriji, nalazi se nesklad izmedju duše i uma.Iz tog ugla posmatrano, jedini način da se stvarno ozdravi je da se ta neuravnoteženost otkrije i da se regenerišemo iznutra.Na tom principu deluje Bahovo cveće.
Bahove cvetne esencije deluju čak i kod pacijenata koji nisu svesni da ga uzimaju-kod dece, životinja, pa čak i biljaka, što jasno pokazuje da se izlečenje ne može pripisati placebo efektu tj autosugestiji pacijenta.
Nijedna bolest ne dešava se slučajno.Manifestuje se jer, na neki način, nismo u harmoniji sa samima sobom, sa onim što radimo, sa drugima.Zato nam nisu toliko potrebni lekovi i tretmani, već pre svega promena.Npr jedan običan grip natera nas da provedemo izvesni period u krevetu čime dobijamo vreme za sebe, za razmišljanje.Iščašimo li članak, to nas natera da menjamo svakodnevne navike.Tumor nas podstiče da u potpunosti preispitamo svoj život, način na koji se hranimo, tenzije koje nas pritiskaju, nezadovoljastva koja poričemo itd.Sve to ne može a da nas ne natera na razmišljanje.
Ako se jedan deo nas razboli i pojača potrebu za promenom, možda nije najbolje rešenje potpuno zanemariti simptome, odstraniti ih hirurškim zahvatom ili drastičnom terapijom koja će smanjiti bol ali će istovremeno sniziti odbrambene mehanizme organizma.
Bah je u prvim decenijama prošlog veka zapisao: ‘Pacijent koji se izleči od jedne bolesti ubrzo se razboli za čitav život’.Bolest je kao vatra u nama, slična vulkanu-nikada ne utihne već s vremena na vreme izbije.Unutrašnja patnja ne može se ignorisati dugo vremena i što je više potiskujemo, to će se manifestovati u jačoj formi.
Dakle, važno je obratiti pažnju već na prve simptome koje uočimo.Nisu li možda menstrualni bolovi odraz nedoživljene, potisnute, ignorisane ženstvenosti, koja se jednom mesečno silovito javlja?Nije li taj stalni i bezrazložni umor samo izraz velikog raskoraka izmedju onoga što jesmo i onoga što činimo?Zar nam taj osećaj praznine i usamljenosti koji obuzima sve veći broj ljudi ne govori da smo se možda otudjili od sebe samih?Verujemo da tražimo srodnu dušu, a ne uvidjamo da tražimo sopstvenu dušu, zanemarenu u svakodnevnoj žurbi i ućutkanu hiljadama obaveza.Ali, što se više ta praznina puni predmetima, poslovima i ljudima, to u nama ona postaje sve veća i pretvara se u ponor koji guta našu energiju i naš entuzijazam.
Ozdraviti znači postati svestan, proširiti svoje vidike, ne obazirati se više iza sebe ostajući zarobljen u prošlosti, već živeti u sadašnjosti čuvajući san o budućnosti.Naš pravi zadatak je da promenimo sliku o sebi.Ne postoji izlečenje bez spokojstva i osećaja unutrašnje radosti.
Tokom svog života imamo mogućnost da više puta ‘umremo’ i da se ponovo ‘rodimo’.Sve što nije uradjeno u jednom životu prelazi u sledeći, pa u onaj posle njega, dotle dok više ne možemo da se oglušimo o upozorenja onog dela sebe koji sve upornije vapije, zahtevajući da bude saslušan, da bude uslišen.
Sadržajan razgovor sa terapeutom je bez sumnje najbolji put za izbor cveća koje ćemo koristiti.Čovek to može i sam, ali lako je i krajnje ljudski zavaravati se i negirati postojanje bilo kakvih problema, koji su očigledni spoljnom posmatraču, a potpuno nepoznati onome ko svakodnevno trpi njihove negativne posledice.
Taj oblik ‘slepila’ lakše je prevazići ako pred sobom imamo terapeuta koji preuzima ulogu ‘ogledala’ za naše smetnje, pomažući nam tako da osvetlimo tamne strane svoje ličnosti.
